Министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић проглашен је 21. октобра у Вашингтону за министра финансија године у свету за 2006. годину.

Euromoney:

Српски министар економије и бивши министар финансија је бескомпромисан – такав приступ је пресудан за економски успех његове земље.

КАКО ПОГОДИТИ ПРАВЕ НОТЕ У СРБИЈИ

Као врсни музичар, Динкић веома добро зна вредност добре композиције. Као министар финансија, такође. Српска привреда у 2006. сигурно је била добро наштелована, захваљујући снажном расту друштвеног бруто производа, рекордним директним страним инвестицијама, приватизацији високог профила, порасту извоза, смањеној инфлацији и живој берзанској активности.

У годишњој трци за награду Euromoney „министар финансија године“, само неколико „такмичара“ може да се похвали да су били на све три најважније функције у области фискалне политике – гувернер централне банке, министар финансија и министар економије. Динкић може. Штавише, током последњих седам година он оправдано може да тврди да је је све три функције успешно обављао.

За човека који је провео највећи део 1990-тих у академском окружењу – предајући на различитим економским институтима у Европи и САД – након пада Слободана Милошевића у октобру 2000. године, Динкић се изузетно добро снашао у суровој и превртљивој српској политици, и доказао да је не само разуман и рационалан оперативац, већ такође и неко ко се не боји да уђе у сукоб са политичким противницима и да храбро и упорно заступа свој реформаторски курс.

Мада је његова академска прошлост сигурно допринела оваквом успеху, ипак је Динкићева борбеност омогућила да речи претвори у дела, упркос жестоком отпору на који је наилазио.

Као оснивач и лидер странке Г17 ПЛУС која спроводи либерални друштвено-економски реформски програм, Динкић је постао један од водећих политичара у Србији, са репутацијом некога ко не прича празне приче, већ ради. Као резултат тога, његова странка Г17 ПЛУС је постала кључни играч на политичкој сцени у Србији и носилац многих позитивних промена које су се десиле у Србији од почетка деценије.

„Динкић зна и да уради праве ствари и како да се оне ураде“, каже Душко Павловић, шеф продаје и трговања у Prospera Securities, једној од многих компанија из области инвестиционог банкарства, основаних у Београду у протеклих неколико година од стране Срба који су живели у иностранству за време ратних 90-тих, а који су се вратили управо због економских реформи које је спровео Динкић. Динкић није импресионирао само своје сународнике. Он је добио признања и у иностранству за свој чврсти про-тржишни став и ауторитет који је неспоран. „Он је знао да се обрати страним инвеститорима правим језиком и онда кад је политичка ситуација била нестабилна, успевајући да смири нервозу код инвеститора“, каже James Oates, самостални саветник у UniCredit Markets and Investment Banking у Лондону. Он додаје: „Динкић је заслужио велико поштовање у Народној банци Србије зато што је извукао из кризе и домаћу валуту и банкарски систем, показавши притом да може да остане прибран и поред напада са свих страна.“

Када је 2000. године Динкић именован за до тада најмлађег гувернера Народне банке Југославије (сада Народна банка Србије), банкарски систем је био у расулу, немилосрдно експлоатисан од стране бившег председника Милошевића и његових пријатеља зарад остварења политичких и личних циљева. Као последица таквог стања, Срби су изгубили поверење у банке, а претходно су два пута губили своје животне уштеђевине - једном због државе, а други пут због пирамидалних банака које су процветале током 90-тих.

Динкић је с правом добио многа признања за храбра и смела решења проблема који су мучили српску еконономију и њен финансијски сектор. На пример, под Диникићевим управљањем, инфлација је драстично смањена са 113% у 2000-тој на око 12% у 2003. години, а девизне резерве су порасле са мање од 300 милиона УСД на преко 3,3 милијарде УСД. У међувремену се динар, једна од најнестабилнијих валута у свету, размењује по мање-више непромењеној стопи након 2000-те, што објашњава Динкићеву популарност. Штедња која је износила само 30 милиона евра у моменту када је Динкић преузео функцију гувернера у новембру 2000-те године, повећала се више од тридесет пута током његовог мандата.

Динкићев најхрабрији потез била је његова одлука да затвори лоше банке, укључујући и четири највеће у јануару 2002: Беобанку, Инвестбанку, Југобанку и Београдску банку. Иако је овај „квартет“ располагао са огромних 70% банкарске активе и запошљавао 40% од 35.000 људи запослених у банкарском сектору у Србији, збирни дугови банака износили су више од 4 милијарде УСД, што је било превише да би могле да наставе са радом.

Иако су у суседној Хрватској и Словенији пропале банке враћене у живот уз огроман трошак за пореске обвезнике, Динкић се определио за најшокантнију међу тактикама шок-терапија и једноставно је укинуо лиценце за рад за 25 банака. Уследили су улични протести отпуштених банкарских радника, али је Динкић умирио јавно мњење оснивањем Националне штедионице - банке у власништву државе, која је обештетила власнике рачуна из четири велике банке, а затим преузела њихове улоге.

Овакав мајсторски ПР потез одјекнуо је свуда, а затварање банака изузетно је поправило имиџ земље у иностранству, јасно потврђујући утисак да је Србија спремна да предузме све неопходне кораке да надокнади деценију дуг период међународне економске изолације и да убрза свој приступ према чланству у ЕУ.

Мада је „отпуштен са посла“ у јулу 2003. зато што је био превише популаран, Динкић се брзо вратио на сцену у марту 2004. кад је именован за министра финансија. На тој функцији је остао до новембра 2006. кад је поднео оставку у знак протеста због прекида преговора о Стабилизацији и придруживању са ЕУ.

Захваљујући реформама које је увео у јавне финансије, Динкић је успео да преведе буџет од великог дефицита од - 4% ГДП у 2003. у суфицит у 2005. и 2006. (1,5% ГДП). Побољшане државне финансије, које су из минуса прешле у стабилни плус, омогућиле су да се буџетски суфицит усмери у здравство, образовање и развој инфраструктуре. Истовремено, Динкић је смањио јавни (државни) дуг са 50% на 34%, што значи да је Србија сада једна од најмање задужених земаља у Европи и у великој мери изолована од потреса на тржишту некретнина у САД, а самим тим и од глобалне нестабилности на тржишту кредита и обвезница.

Још једна важна реформа коју је Динкић спровео док је био министар финансија било је увођење пореза на додату вредност (ПДВ) и смањење пореза на добит предузећа на 10% - обе мере су значајно повећале приходе од пореза и смањиле обим црне економије.

Динкић је заслужан што је Србија пре времена отплатила своје дугове према ММФ-у и Светској банци у 2006. години, што додатно говори у прилог чињеници да Србији више није потребна финансијска помоћ.

„Морали смо да отплатимо 500 милиона УСД домаћег (унутрашњег) дуга, па смо одлучили да отплатимо и дуг ММФ-у и Светској банци да бисмо показали да инокредиторе третирамо на исти начин као и домаће“, каже Динкић за Euromoney.

То што је земља била у стању да на овај начин демонстрира снагу, бар једним делом је било захваљујући Динкићевој способностти да убеди инвеститоре да је Србија, упркос политичким тешкоћама, веома отворена за бизнис. „Као министар финансија, Динкић је убедио инвеститоре да је економија мањи проблем од континуираних сукоба у политичкој сфери“, каже Oates из UniCredit-а. „Он је то могао да учини јер је створио чвршћи оквир за фискалну политику, која је тиме постала предвидљива, а при том, показао се као доследан. Сматрају га за компетентног и уверљивог човека, који је дефинитивно повећао кредибилитет српске економије у целини.“ Као резултат тога, Србија је у 2006. години привукла рекордне 4,5 милијарде долара директних страних инвестиција, три пута више од претходног рекорда постигнутог у 2005. години. У центру овог обарања рекорда била је продаја Моби 63 телеком компаније норвешком Теленор-у за 1,5 милијарди евра и продаја лиценце за трећег мобилног оператера Мобилкому Аустрија за 320 милиона евра. Динкић истиче да је продаја треће лиценце аустријском Мобилкому био адут помоћу кога се у државни буџет слило 100 милиона евра више него што је пет суседних земаља добило од продаје лиценци, док је цена коју је платио Теленор била скоро дупло већа од иницијално тражене цене од 800 милиона евра. Не само да су ове продаје увећале државну касу, већ су и допуниле иначе импресиван списак међународних фирми које су основале своје огранке у Србији последњих година.

Иако је Динкић био вешт и слаткоречив кад је разговарао са инвеститорима као министар финансија, он исто тако може да буде и бескомпромисан као што је то био у Народној банци Србије. Не можете га заплашити кад верује да је у праву. У 2005. години, када су радници главне рафинерије нафте у земљи ступили у штрајк тражећи повећање плата за 30%, Динкић је одбио њихове захтеве – нудећи им повећање од само 0,5% како би био сигуран да ће држава остварити планирани ниво јавне потрошње – и изазвао штрајкаче да повуку најгори потез.

Након кратког периода блокада и барикада, радници су одустали од борбе и прихватили његову помирљиву понуду од 1% повећања плата. Након тога није било великих штрајкова докле год је Динкић био чувар државне касе као министар финансија. „ Морате да останете чврсти под притисцима. Да бисте били успешан политичар, морате бити спремни да жртвујете нешто популарности, каже Динкић, додајући: „У еконимији у транзицији, не можете очекивати да вас сви воле“. Мерило великог угледа које ужива код политичких партнера у новој српској коалиционој влади која је формирана у мају 2007. године је и то што је специјално за њега направљено ново министарство – економије и регионалног развоја – што му даје кључну улогу не само у завршетку процеса приватизације у Србији, него и у борби против бирократије и незапослености, као и у диверсификацији економске основе земље. Динкић је себи и овај пут поставио амбициозне циљеве: завршетак свих великих приватизација до краја 2008. године; завршетак стечајних поступака и гиљотину прописа - свеобухватну реформу и поједностављење привредних прописа у наредних 12 – 15 месеци и преполовљена незапосленост на 10% до 2012; смањење економских разлика између Београда и остатка Србије кроз субвенције, кредите и подстицаје, што би требало да створи одрживи економски развој и нова радна места.

„Верујем да је 2007. преломна за отварање нових радних места и спровођење програма обуке за незапослене, обзиром да сада имамо довољно новца у буџету за финансирање таквих програма.“, каже Динкић.

На крају, али не и мање важно, има једна ситница коју ишчекујемо у вези с такмичењем за песму Евровизије у Београду. Био би храбар онај кладионичар који би прихватио опкладе да Динкић неће изаћи на сцену и отпевати песму са својом бившом групом Монетарни удар.

На свечаној додели награде, издавач часописа Нил Озборн рекао је да је Динкић један је од најзаслужнијих што се Србија, после година посртања под влашћу Слободана Милошевића, економски опоравља.

Динкић је, захваљујући на признању, рекао да та награда припада народу Србије који је подржао реформе у протеклих седам година, без чега ниједан од наведених успеха у економском сектору не би био остварив.

Он је рекао да један човек не може сам остварити такав резултат и додао да заслуге деле и влада и његови саветници.